Kako da zaposlite prave ljude

Naravno da je državi u cilju da ima što više zvanično zaposlenih osoba i da su sve one plaćene valjano i da izvršavaju svoje obaveze kako treba. I to je u redu. Za vas kao vlasnika biznisa je najbitnije da vas zaposleni što manje koštaju, a da što bolje izvode svoje zadatke. Ljude koji su dragoceni za vašu firmu treba da platite najviše što možete i da ih stimulišete kako bi što duže ostali uz vas i pomogli vam da podignete svoje poslovno carstvo. Pa da pogledamo detaljnije kako se ovo postiže.

Velike korporacije imaju svoje HR (human resources) sektore, a koji se opet samo i jedino bave ispravim izborom novozaposlenih. Na ovim mestima mahom rade psiholozi i sociolozi, koji preko nebrojenih testova odlučuju u koji će sektor da smeste koje tipove radnika. Međutim, ukoliko se sama korporacija bori da pridobije neku bitnu osobu za koju se smatra da može da postigne mnogo, hr sektor se tu apsolutno ništa ne pita, pa sve i da je u pitanju osoba koja pokazuje jasne psihološke poremećaje, ali stvara ogroman profit.

To tako funkcioniše u ogromnim firmama, ali ako je vaša mala kompanija stasala da počne da zapošljava nove ljude i da vi možete da prestanete da izigravate „malog za sve“, tada treba da se vodite ovim poslednjim načelom da tražite najbolje ljude za vaše potrebe. Nećete vi imati nikakve koristi od toga što zaposleni izgleda uravnoteženo, lepo ili nežno, ako to ne prodaje vaše proizvode. Za određene segmente posla tražićete tačno određene profile ljudi.

Naravno da vaša lična sekretarica ili hostesa zadužena za sve kancelarije mora da bude smirena, fina i elegantna, ali ona neće da trči na teren, popravlja mašine sa radnicima u sred snežne oluje, niti se od nje očekuje da dežura celu noć dok se restoruju podaci firme sa računara. Od nje se očekuje da na posao dolazi uvek u tačno vreme, da je poslovno obučena i da se tako i ophodi, i da drži pod kontrolom sve bitne i manje bitne detalje. Na isti način od svog programera ne morate da zahtevate da bude ekstra ljubazan, jer nije u direktnom kontaktu sa klijentima. On ili ona mogu da se oblače ili ponašaju ekstravagantno, imaju svoje klizno radno vreme i rade šta god požele do god to ne vide klijenti i do god ne smetaju ostalim zaposlenima, a proizvode bolje od očekivanih rezultate. Njima i mnogim sličnim strukama potpuno je dozvoljeno da rade od kuće ili dok su na putu, do god, ponovo, postižu ono za šta su plaćeni.

Vi kao poslodavac treba da budete svesni prvenstveno potreba firme, a ne svojih stavova o tome kako neko treba da se oblači ili ponaša. I u tom smislu kada kreirate oglas za posao u sopstvenoj kompaniji ne treba da prepisujete one redove o tome kako zaposleni treba da je timski igrač i da može da radi u trenucima tenzije, jer to govori da vi niste sposobni da organizujete svoj posao bez tenzije ili probijanja rokova. Podaci da li neko svira klavir ili da li se bavio sportom, tek ne treba da vas zanimaju. Morate u oglasu napisati jasno šta se generalno očekuje, a ljudima koji to i tvrde na prvom intervjuu dati šansu da u sledeća tri meseca na probnom radu pokažu šta konkretno i umeju. Tek tada razmišljajte o njihovom zaposlenju.